Samer Khasseb je Jordanac rođen u Beogradu, sa majkom iz Srbije i ocem iz Jordana, koji već godinama pokazuje šta znači istinsko gostoprimstvo.

U kafiću sede četvoro ljudi. Svako gleda u svoj telefon. Niko ne govori ništa. Na prvi pogled – obična scena iz svakodnevice. Ali ta tišina govori više nego što bi rekli svi njihovi ekrani zajedno.

U poslednjih deset godina, komunikacija se preselila na ekrane. Pišemo poruke umesto da razgovaramo. Šaljemo emodžije umesto da pokazujemo osećanja. I dok digitalni svet postaje sve glasniji, stvarni razgovori među nama postaju sve ređi – i sve plići.

Zamenili smo glas porukama

„Imam prijatelje koje nisam čula godinama – ali se lajkujemo redovno“, kaže Milica (29), pravnica iz Beograda. „Sve se svodi na kratke poruke, meme i sticker-e. Čak i kad se vidimo, stalno proveravamo telefone.“

Sociolozi upozoravaju da ova promena nije bezazlena. Uživo komunikacija gradi poverenje, uči nas da čitamo emocije i razvijamo empatiju. Bez nje, odnosi postaju površni, a mi otuđeni – iako smo tehnički stalno „povezani“.

Generacija ekrana

Mladi koji odrastaju sa pametnim telefonima često nemaju iskustvo spontanih razgovora. Sve mora biti planirano, filtrirano, provereno pre slanja. Greške se ne opraštaju lako, jer sve ostaje zabeleženo.

„Imam osećaj da više ne znam da pričam s ljudima bez da mi bude neprijatno“, priznaje Stefan (17), srednjoškolac iz Novog Sada. „U porukama sam super, ali uživo se zamrznem.“

Istraživanja pokazuju da usamljenost raste, naročito među mladima. A komunikacija preko ekrana, iako stalna, često ne zadovoljava osnovnu ljudsku potrebu za povezanošću.

Kako vratiti razgovor?

Rešenje nije u tome da odbacimo tehnologiju, već da je koristimo pametno. Isključiti notifikacije tokom razgovora. Ostaviti telefon kad smo s nekim. Pitati iskreno: „Kako si?“ i saslušati odgovor bez zurenja u ekran.

Možda nije lako, ali je neophodno. Jer ako prestanemo da razgovaramo – prestajemo da se razumemo. A kad nema razumevanja, ostaje samo tišina.

Foto: Image by hoahoa111 from Pixabay

U svetu turizma, retki su oni koji ne samo da rade svoj posao dobro, već ga pretvaraju u umetnost. Još ređi su oni zbog kojih se turisti vraćaju, ne samo zbog destinacije – već i zbog njih. Samer Khasseb, turistički vodič iz Jordana, upravo je takva osoba.

Iza njega je bezbroj tura kroz zemlju drevne istorije, fascinantnih pejzaža i gostoprimljivog naroda. Ali ono što posetioci Jordana najčešće pamte, nije samo veličanstvena Petra, čarobni Wadi Rum ili tišina Mrtvog mora – već Samer. O njemu svedoče reči turista iz Srbije, koje ga ne štede u pohvalama. Naprotiv – stavljaju ga na pijedestal na koji retko koji vodič dospeva.

„Samer je pokretna enciklopedija“, piše jedna putnica. Druga ga naziva „mama na ovoj turi“, a treća ističe: „Ni rođena majka mi nije pružila toliku brigu i pažnju kao Samer.“

Foto: Privatna arhiva

Njegov pristup je ličan, posvećen i izuzetno empatičan. Ne deli samo istorijske činjenice, već živi sa grupom. Prevodi, tumači, smeje se, brine se, pomaže. Prema rečima jedne putnice, „nesebično je delio znanje, ostajao gladan samo da budemo sigurni da smo svi ugošćeni“. Više svedočanstava govori o njegovoj sposobnosti da vodi 30 i više ljudi kroz pustinju, planine i gradove – ne samo bez greške, već s toplinom i humorom koji brišu granice među nepoznatim ljudima.

Foto: Privatna arhiva

Ono što mnogi ne znaju – Samer je zapravo rođen u Beogradu 1986. godine. Prvih 20 godina života proveo je u srpskoj prestonici, gde je odrastao s majkom i bratom. Njegova majka je Beograđanka, a otac Jordanac koji se kasnije vratio u svoju domovinu. Ta kombinacija kultura i jezika dala je Sameru ono što ga danas čini neprocenjivim za turiste sa Balkana – razumevanje njihovog mentaliteta, humora, jezika, i potrebe da se osećaju „kao kod kuće“ čak i usred pustinje.

Foto: Privatna arhiva

Da njegov rad ima odjek i van grupe zadovoljnih putnika, potvrđuje i prijateljski razgovor koji je vodio sa ministrom turizma Jordana, dr Emadom Hijazeenom. Na susretu koji nije bio protokolaran, već topao i neposredan, ičigledno da je iskazano iskreno zadovoljstvo onim što Samer radi za promociju Jordana. Da to nije samo diplomatski gest govore i fotografije njih dvojice – osmeh i poštovanje govore više od zvaničnih saopštenja.

Foto: Privatna arhiva

Za neke turiste, Samer je bio razlog da se uopšte odluče za putovanje. Za druge – razlog da se ponovo vrate. Mnogi ga opisuju kao „ključ uspeha“ tura koje bi mogle biti iscrpljujuće da nije bilo njegove prisutnosti.

Samer nije samo vodič. On je ambasador svoje zemlje. On je lice Jordana koje se ne zaboravlja. I kada turisti iz Srbije slete nazad u Beograd, još uvek pričaju o njemu – kao o prijatelju, saputniku i vodiču koji je, na deset dana, postao važan deo njihovih života.

U jednom komentaru, neko piše: „Znam da smo mi razmaženi turisti, ali on je ispunio svaku želju. Ostvarivao nemoguće.“

I možda je upravo u toj rečenici sažeta cela istina o Sameru Khassebu. On ne vodi ture. On vodi ljude – pravo u srce Jordana.

Foto: Privatna arhiva