Državna podrška nacionalnoj solidarnosti

Svodeći račun istorijskog trajana zaključno sa sadašnjim trenutkom nužno je iskreno i nepristrasno sagledati stanje u kom se Srbija danas nalazi, posebno u kontekstu globalne krize koja je u punom jeku. Upravo od sposobnosti Srbije da prepozna promenu i da se prilagodi novonastalim okolnostima zavisiće i verovatnoća njenog opstanka.

Ono što je očigledno, jeste da je statični neoliberalni kurs Srbije prema zapadu, uspostavljen još pre dve decenije i dalje nepromenjen. Nezgodna stvar je što se u međuvremenu promenila ekonomska i politička geografija, što preti mogućnošću  nacionalnog brodoloma. Geopolitčki kontinenti su u međuvremenu zamenili mesta, a polovi  se obrnuli tako da ni zapad više nije na zapadu. Primera radi indsutrijski prozvod samo Kine danas iznosi koliko ukupan zbir SAD i EU. Prošle godine je Kina pretekla Nemačku po broju proizvedenih automobila što je za tvorce našeg kursa iz 2000. godine bilo u domenu fikcije. Celina Mekinderovskog hatrlenda Evro-Azije koja dobija funkcionalne obrise objedinila je u zajedničkom ekonomskom prostoru 4 milijarde ljudi, odnosno sasvim dovoljno da u domenu buduće tražnje kreira razvoj, nezabeležan u ljudskoj istoriji. Gradnja putne, energetske, informacione, a zatim i finansijske infrastrukture učionio je i dalje aktuelnu dominaciju zapadne talasokratije – irelevantnom, iz istog razloga zbog kog ni borbena grupa nosača aviona, usled odsustva mora, ne može da ozbiljnije ugrozi kopno trensibirske pruge. Sa najnovijim trendom, u kom zemlje poput Turske, Saudijske Arabije ili one globalnog juga, uključujući Brazil ili Južnu Afriku, sve više otvoreno ikliniraju geopolitici BRIKS-a, nije teško zaključiti da evropocentrična pozicija Srbije, mahom nasleđena iz 19. veka previđa očiglednu promenu globalne  realnosti.

U proceni trenutnog stanja srpske državne pozicije i njene sposobnosti da se nosi sa globalnim izazovima, teško je oteti se utisku da su upravo reforme koje su formalno težile modernizaciji Srbije i uključenju u zapadni liberalni poredak postale ujedno i uzrok njenih strukturalnih slabosti, iz prostog razloga jer su promenila pravila igre. Sa druge strane, nacionalne, kulturne, socijalne i političke institucije, poput SPC koje su uspele da se odupru talasu (post)modernosti ponovo postaju njen najbolji zalog za opstanak u budućnosti.

Suverenitet i autarhija

Ako su procesi integracije Srbije u globalne tokove kapitala i roba početkom 2000. godine  pravdani povećanjem konkurentnosti, odnosno efikasnosti, poslednja decenija je pokazala da održivost čak i manje efikasnog sistema zapravo neuporedivo poželjnija. Razlog je zdravorazumski očigledan i leži u činjenici da su složeni sistemi, poput  globalnog trgovačkog zapravo skloniji potresima, jer se logično sastoje iz većeg broja elemenata. Pucanje samo jedne karike u ovom nizu vodi pucanju čitavog lanca, što pogađa svaku pojedinačnu zemlju. Shodono tome, svaki suverenitet bilo da se radi o političkom, ekonomskom, energetskom ili prehrambenom, smanjuje zavisnost pojedinačne države i amrortizuje globalne potrese. Dobar primer je Irana, koji današnji suverenitet, paradoksalno duguje višegodišnjim sankcijama i izolaciji, što je takoće paradoksalno,  postala i  njegova kompetitivna prednost.  Prinuđen da ekonomski razvoj bazira na sopstvenoj proizvodnji, danas se našao u daleko boljem položaju od zemalja Evropske unije što dokazuju i njegov status regionalne sile dovoljno pouzdane za kineske i saudijske investicije. Poređena radi iranska automobilska industrija iako manje sofisticirana od nemačke, danas doživljava ozbiljan rast, iz prostog razloga jer nije uvozno zavisna. Sa druge strane države Evropske unije, energegetsti i sirovinski zavisne, idu ka ubrznaoj deindustrijalizaciji potvrđujući pravilo po kom je čak i automobil osrednjeg kvaliteta bolji od onog tehnološki superiornog, ali neproizvedenog ili zbog visoke cene tržišno nedostupnog. Ovim dolazimo do autarahije kako sinonima suverenesti.

Nesposobnost da se samostalno odlučuje o sopstvenoj sudbini, ni u čemu se ne razlikuje od nemoći da se zadovolje sopstvene ekonomske potrebe.  Delegiranje državnog suvereniteta  nadnacionalnim telim poput Evropske unije u suštini ima iste negativne posledice kao i razvoj domaće privrede bazirane na stranim investicijama. Danas su posledice političkih odluka ili stranih investicijama kompatibilne sa našim interesima, a sutra već ne. Cenu buduće inkompatibilnosti, naravno plaćamo mi. Ruska državna strategija koja je poslednje decenije bila isključivo usmerena ka smanjenju spoljne zavisnosti i samodovoljnosti u zatvaranju sopstvenog proizvodnog ciklusa pokazala se kao pobednička u odnosu na proizvodno diversifikovan zapad. Srbija naravno nije Rusija, ali to ne umanjuje tačnost pravila da se svaki suverenitet i samodovljnost na kraju isplate. Dobra vest je da je Srbija u poređenju sa zemljama u okruženju još i uspela da sačuva kakvu-takvu proizvodnu i tehnološku bazu, ali bez volje države da odlučnije preuzme kontrolu nad ekonomijom, čitav taj potencijal može da nestane preko noći.

Nacionalizam,  kulturni identitet i socijalna kohezija

Test trenutne geopolitičke krize, potvrdio je da su sistemi utemeljeni na tradicionalnim vrednostima poput nacionalne, verske, socijalne i kulturne bliskosti, daleko otporniji na potrese od onih liberalnih koji počivaju na prostom materijalnom interesu pojedinca ili korpusu građanskih sloboda. Razlog je jednostavan. Sa krizom dolazi do pada životnog standarda što spoljni pritisak logično prenosi na socijalne strukture. Bez materijalnog prosperiteta liberalnih sistema nema više ničeg što bi sačuvalo tu strukturu stabilnom, pa uporedo sa pucanjem veza i rastom društvene entropije, pada i stepen sloboda što dodatno ubrzava spiralu dezintegracije. Za razliku od Evrope koja se u velikoj meri odrekla tradicionalnih identiteta i zamenila ih isključivo liberalnim, Srbija je uspela da očuva nacionalnu koheziju. Sa druge strane  socijalno raslojavanje je poprimilo drastične  razmere, u meri u kojoj uskoro ni nacionalno jedinstvo sve teže može da ga da kompenzuje. Situaciju komplikuje i to što je srpski kulturni identitet osetno korodiran liberalnim vrednostima što dodatno smanjuje otpornost države na stres. Importujući kulturne vrednosti sa zapada istovremeno smo importovali i elemente sopstvene krize. Od naše sposobnosti da ovaj proces učinimo reverzibilnim uveliko zavisi verovatnoća da izbegnemo fatalne lomove.

Na nivou dugoročne državne strategije to bi značilo očekivanje da će spoljni pritisci samo rasti, što će pre ili kasnije dovesti do unutrašnje nestabilnosti. Iako na spoljne pretnje ne možemo da utičemo, možemo na to kako će one rezonirati unutar socijalnih i društvenih struktura. U praksi to znači hitno državno preuzimanje kontrole  nad egzistencijalnim resursima poput proizvodnje hrane ili energije, smanjenje socijalne nejednakosti kroz poresku i cenovnu politiku, dovođenje aspiracija liberalnog životnog stila na nivo održivosti uz istovremenu  podršku vrednosti nacionalne solidarnosti i afirmaciji nacionalnog identiteta na svetosavskim temeljima. Jasno je da  će svaki pokušaj resuverenizacije Srbije istovremeno biti praćen njenom izolacijom od strane zapada. Dobra stvar je da Srbija ima vekovno iskustvo sa izolacijama i sankcijama kroz koje je razvila efikasne ekonomske, političe i socijalne odgovore, koji ukoliko se pravovremeno primene  mogu značajno da anuliraju negativne efekte. Istorijom potvrđena adaptibilnost Srbije na ovu vrstu izazova trenutno je njena najveća strateška prednost jer garantuje da će njena društvena i socijalna entropija rasti sporije od zapadne.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA