Zdravko Racić je, ako izuzmemo neke periode školovanja u inostranstvu, kako sam voli da naglasi, od rođenja do danas ceo život proveo u Novom Sadu. Tu se školovao od osnovne škole do državnog Pravnog fakulteta, gde je dobio zvanje master pravnika na temu „Ugovor o otvaranju i vođenju računa hartija od vrednosti“. Stručno se usavršavao u Škotskoj, gde je na univerzitetu u Aberdenu doktorirao i dostigao zvanje doktora nauka iz oblasti pomorskog prava, na temu „Nasilje u pomorskom pravu“. Da se posveti ovoj temi inspirisali su ga Pirati sa Kariba.

– Pomorsko pravo se odnosi na prave pirate – kriminalce, krijumčare koji presreću i kradu brodove, u međunarodnim vodama i morima. U današnje vreme uglavnom se krade i otima nafta, oružje, zlato, dijamanti i slično. Bio sam iznenađen kada sam saznao da je u cilju sprečavanja pirata doneta i Konvencija UN o pravu mora u kojoj se sadrže i odredbe koje preciziraju takva pitanja, kao što su: dužnost svih država da sarađuju radi suzbijanja piratstva, piratstvo ratnog broda, državnog broda ili državnog vazduhoplova čija se posada pobunila, zadržavanje ili gubitak državne pripadnosti piratskog broda ili vazduhoplova, zaplena piratskog broda ili vazduhoplova, odgovornost za zaplenu bez valjanih razloga, brodovi i vazduhoplovi koji su ovlašćeni za zaplenu…

– Za ovu temu sam se bio zainteresovao i na master studijama, ali je bio problem naći mentora. Onda sam se opredelio za Prirodno pravo kao naučnu oblast jer sam tu našao profesore koji su bili spremni da se posvete. Za master sam odbranio temu master rada – „Ugovor o otvaranju i vođenju hartija od vrednosti kod centralnog registra“. Posle sam položio pravosudni ispit i radio kao pripravnik u Privrednom sudu u Novom Sadu.

Kako funkcionišu sporovi piratima, koji sudovi ih vode?

– To je jako interesantno posebno iz razloga što se prepliće sa međunarodnim privatnim pravom i rešavanjem sukoba zakona sa raznim zemljama. Interesantno je recimo ako je posada iz jedne države, na primer Indije, a brod registorvan na primer u Francuskoj, a teritorijalni napad se recimo desio u Saudijskoj Arabiji. Uparvo je pitanje – čije je pravo nadležnosti, koji je sud merodavan, ko sudi i koje kazne mogu da se izriču.

– Međunarodne teritorijalne vode podležu specifičnim pravnim propisima, specifičnim konvencijama UN – prilično jedna komplikovana priča. Recimo u našoj državi imamo nešto što se zove Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja – to upućuje na potpuno specifične pravne norme drugih zemalja u određenim situacijama. To je veoma interesantna oblast prava koja nije nažalost dovoljno razrađena – nema mnogo stručne literature, uglavnom se literatura bazira na sudskoj praksi, a sudovi su nažalost potpuno neujednačeni po tim pitanjima. Nekad se desi da sud dosudi da je merodavno pravo jedne države i onda se primenjuju potpuno druge sankcije – na primer sankcije koje su predviđene Krivičnim Zakonikom Francuske su drugačije od na primer sankcija koje se izriču u Saudijskoj Arabiji. To je velika problematika – može da se desi izricanje mnogo drastičnijih mera u jednoj nego u drugoj zemlji. Advokati uglavnom gledaju da navedu rešavanje sukoba tamo gde je povoljnije za okrivljene.

Kako uopšte pirati funkcionušu na morima?

– U Saudijskoj Arabiji, na primer, postoji jedna specifika – ti pirati uglavnom imaju nekoga ko im dojavi da je brod krenuo iz određne luke, šta se na njemu nalazi, i onda ti krijumčari i kriminalci, kada zaposednu taj brod uglavnom uzmu plen – najčešće naftu, i vrlo brzo nastaje problem kod međunarodnih teritorijalnih voda – jer postoje i teritorije koje su kao ničija zemlja, kao i na kopnenim granicama. Prostor između dve garanice, na primer između Srbije i Mađarske – imate prazan prostor između dve granične kontrole. To je bukvalno ničija zemlja – vi ste tu slobodan čovek dok ne kročite na tuđu teritoriju. Morate da dođete na nečiju teritoriju da bi ste bili uhapšeni i procesuirani. To je problem i u međunarodnim vodama, i to je ta rupa koju pirati koriste.

Kakve kazne mogu dobiti pirati?

– Uglavnom su predviđene zatvorske kazne, ali tu postoji čitav niz problema. U nekim zemljama poput Somalije prete im vansudska egzekucija, arbitretna suđenja, mučenje, surove kazne po šerijatskom pravu koje podrazumevaju sakaćenje -za piratstvo: odsecanje šake i noge.

Tema doktorata vas nije povukla da negde u svetu radite?

– Nije. Ja nikada nisam hteo da napustim svoju zemlju, mislim da ljudi treba da ostanu u svojoj zemlji. Tu su nekako svoj na svome. Lepo je to da se ode da se vidi, ja sam proputovao dosta i video svet – bio sam do sada u 52 zemlje. Volim da odem da vidim ali se uvek rado vraćam u svoju zemlju.

Za koje vreme ste obišli toliko zemalja i kako je uopšte krenula ta ideja da obiđete svet?

– Od 2000. godine sam počeo intenzivno da putujem. Virusom putovanja sam se zarazio još na putovanjima sa roditeljima. Prva evropska metropola koju sam video bila je Budimpešta, baš te 2000-te godine. Tad sam se prosto zaljubio u taj osećaj putovanja, to mi se jako dopalo, i onda sam počeo da putujem, nekada sa društvom, nekada sa devojkom, nekad i sam. Najčešće sam birao putovanja iz ponude Jungle travel agencije.

Obišli ste 52 zemlje, do sada, koji su najzanimljiviji momenti?

– U početku sam uglavnom obilazio evropske zemlje. Obišao sam sve glavne gradove Evrope, osim Kijeva, ali nadam se da ću imati prilike da ga posetim. Bio sam u Južnoj Africi, u Brazilu, na Kubi. Egipat je svakako zemlja koju preporučujem svakome da poseti. Maroko i grad Marakeš takođe, to je nešto posebno egzotično, nešto potpuno drugačije, na šta mi jednostavno nismo navikli. Tamo sam prisustvovao scenama koje nikad neću zaboraviti – na glavnom trgu Džemal el Fna u Marakešu ljudi šetaju lavove, turisti su tu takođe u toj gužvi, drugi sviraju neke frule i tim zvukom izazvovu zmiju odnekud. Dok stojite tamo samo se odjednom kobra pojavi pored vas, a sve se dešava u neposrednoj blizini pijace gde drugi ljudi prodaju ceđene sokove, voće, povrće, odeću, jedna fantastična nadrealna priča na koju čovek mora da bude pripremljen da ne bi doživeo potpuni kulturni šok.

– Svaka zemlja je lepa na svoj način i ima neke posebne čari.

– Nedavno sam posetio Jordan – fantastičnu zemlju koja je na mene ostavila snažan utisak, posebno Arheološki park Petra. Nije iznenađenje što je proglašena za jedno od svetskih čuda novog sveta. Sve to kako su stari Nabatejci to napravili uz pomoć samo jednog čekića i gleta – je vrlo impresivno. To je ogroman prostor nekadašnjeg grada i carstva u kome možete da ostanete danima, a da ne uspete da obiđete sve. Lično nisam imao predstavu koliko je to veliki kompleks dok nisam kročio nogom ispred riznice i manastira – fantastičnih građevina. Pustinja Wadi Rum je magično mesto. Jordanska luka i grad na moru Akaba me je takođe oduševila.

– Zemlja koju bih posebno izdvojio uopšte od svih zemalja koje sam video, je Škotska i Edinburg. Za Edinburg je neko rekao da je bolno lep grad. On zaista osvaja u trenutku. Ko god je došao u Edinburg zaljubio se u taj grad. Tu su zgrade iz 16, 17 veka, fantastično očuvane, jedna velika kultura, narod koji je vrlo blizak nama, ljudi su impresivni, srdačni. Za sve vreme koje sam proveo tamo doživeo sam da su svi bili prijateljski nastrojeni. Obišao sam dosta tih mističnih zamkova kojima Škotska obiluje. To je zemlja neverovatne prirode, to je zemlja u kojoj su mitovi i legende stvarnost.

– U svakoj zemlji sam našao ponešto posebno i impresivno. Recimo jedna od za mene pozitivnih stvari dogodila mi se u vreme korone, kada smo svi bili zarobljeni – a ja sam tada otputovao u Brazil. Tada sam upoznao neke prednosti putovanja u takvoj vanrednoj situaciji, jer su sva mesta i sve što je namenjeno turistima bilo podređeno i na raspolaganju nama jer smo mi bili jedini turisti tada u Rio de Žaneiru. I onda smo sve te ključne znamenitosti, kao što su Glava šećera ili Brdo Korkovado gde se nalazi statua Isusa Hrista, posećivali bez čekanja u redovima, nigde nije bilo gužve. Inače u redovnim situacijama bez tog vanrednog stanja za takve posete se čeka po nekoliko sati. Onda, stepenice Horhea Selarona, čileanskog umetnika. On je u Riju napravio pravo čudo od pločica iz celog sveta, ljudi iz celog sveta su mu slali pločice, i na kraju je umro na njima a njegova smrt je ostala misterija. To je zaista jedno svetsko čudo, i ozbiljna atrakcija kojom je on ujedinio svet.

– U Havani sam se proveo fantastično. Bio sam jako iznenađen da se u Havani nalazi najveći Napoleonov muzej na svetu. Lične Napoleonove stvari je sakupljao jedan entuzijasta i kada se dogodila revolucija na čelu sa Fidelom Kastrom, to je nacionalizovano. Od vile tog entuzijaste napravljen je muzej u kome se zaista čuvaju najvredniji eksponati, najvrednije lične stvari Napoleona Bonaparte. Toliko toga nema čak ni u Francuskoj. To je zaista impresivno. Sama Havana je za nas sa ovih prostora zaista kulturni šok. To što sam sreo tamo vraćalo me je u neku 60-tu ili čak i 50-tu godinu prošlog veka. Ljudi voze old tajmere uvezene još tih 50 – ih godina, bukvalno nema novog automobila. Veliki upitnik je i na pojam interneta. Praktično ga ima tek od nedavno, ali to je na nivou našeg dajl apa iz 2000- te godine. To je toliko loše da je problem poslati i poruku preko vibera. Kokteli su fantastični – svima koji odu tamo preporučujem da probaju koktel koji se pravi u Havani – Pinja kolada. Njihova Pinja kolada je potpuno nešto drugo od onoga što možete kao ovo piće piti bilo gde na svetu. Razlika je u prirodi sastojaka – prirodan kokos, prirodno voće koje tamo raste. To je neverovano dobar ukus. Plaže Varadera su očaravajuće. Takvu čistinu vode nigde nisam video.

– Evropske zemlje imaju svoje posebne čari. Lisabon mi je jedan od najlepših gradova u Evropi. Zatim, Madrid, London, Moskva je isto ostavila snažan utisak na mene.

– Možda je interesantno – za Moskvu sam putovao autobusom. Pravile se se pauze, tako da sam na tom putu video i obišao Varšavu, baltičke zemlje, gradove Rigu, Talin, i potom stigli u Moskvu. U povratku smo obišli Minsk i Belorusiju. Minsk je najčistiji grad koji sam ikada posetio. Tamo nema grafita po zgradama, nema pikavaca po ulicama. Ljudi su se čudili kada sam pričao da sam do Moskve i nazad putovao autobusom, i pitali koliko je to bilo naporno. Da kažem da i nije, jer su se pravile pauze obilazli gradove, tako smo upoznavali i neke druge destnacije i narode i kulturu i znamenitosti tih gradova. Kad se ide avionom – stignete pravo u Moskvu i ništa drugo nemate priliku da vidite. I mislim da su bolji autobuski aranžmani nego avionski.

Koliko ste uspevali da upoznajete lokalne ljude?

– Mana svih putovanja su odsedanja u hotelima, jer nažalost nemate dovoljno mogućnosti da upoznate običaje, kulturu, nekog naroda jer je sve prilagođeno gostima, kako bi im više odgovaralo. Najviše sam u Škotskoj uspeo da upoznam ljude, jer sam za vreme školovanja i rada doktorata, a i ranije kada sam išao da učim engleski jezik, živeo u jednoj autohtonoj porodici. Bio sam sa njima u njihovoj kući, doručkovao, ručao sa njima. Oni su me vodili u obilaske muzeja, zamkova. Vodili su me u obilazak spomenika Viljama Volasa. Tu se čuva njegov mač koji je viši od mene, a Volas je bio nizak čovek. Treba zamisliti kako je on mogao da vitla tim takvim teškim mačem. Taj spomenik nije posvećen samo Volasu već najvišim vrednostima za koje se čovek bori, a to je sloboda. Sa tog mesta pruža se magičan pogled na škotska brda.

– Ljudi na Kubi su jako siromašni, bili su u tako strašnoj situaciji da se na primer za kupovinu vode u prodavnici čekalo u kilometraskim redovima, osim toga svaka porodica ima sledovanje – jednom nedeljno može da dobije toliko i toliko hrane, soka, voća, povrća – i to mi je bilo baš strašno. Iako je zemlja u tako teškoj situaciji, to se nije odrazilo na njihov duh. Oni su svi vrlo nasmejani, vedri, druželjubivi. Ugostiteljstvo im je ipak na jednom zavidnom nivou. Na plažama kada prave koktele rade to sa velikim žarom, osmehom, igraju odbojku, – to vas ispuni pozitivnom energijom. Oduševljen sam Kubancima.

– Pre odlaska na neko putovanje dosta istražujem, napravim plan i program, imam neki svoj raspored gde idem, koji muzej posećujem, i kako da rasporednim i trošim vreme. Veliki sam ljubitelj palata, to obavezno u svakom gradu obilazim – moram da posetim palate, rezidencije. Recimo rezidencija španskog kralja me je fascinirala, njena arhitektura je za mene baš posebna.

Da li ste se vraćali na neke lokacije?

– Jesam. Više puta sam bio u Parizu, Pragu, Beču, Budimpešti…Nedavno sam bio u Bukureštu i bio sam iznenađen i oduševljen Bukureštom. Neki ljudi su mi pre odlaska govorili da je to Pariz Istoka, ja nisam verovao. Kada sam otišao tamo, uverio sam se da taj grad zaista podseća na Pariz, fali samo Ajfelov toranj. Izuzetno čist i uredan. Obišli smo još nekoliko manjih mesta i dvoraca u njima, i naravno dvorac grofa Drakule.

Kako vam se dopadala hrana na različitim krajevima sveta – šta ste sve probali putujući planetom?

– Kad god odem u neku drugu državu, obavezno posetim loklanu pijacu. Na lokalnim pijacama se najviše vidi i duh ljudi, i možete da saznate kako žive, da probate nešto od lokalnih specijaliteta. U Škotskoj me je oduševila njihova nacionalna kuhinja, i njihovo nacionalno jelo Hagis – to su ustvari iznutrice od ovce. Mislio sam da mi se to neće dopasti, ali kada sam probao na nagovor mojih domaćina, bio sam zaista oduševljen ukusom. Kasnije sam često u restoranu naručivao Hagis.

– Najviše mi se sviđa turska loklana kuhinja. Više puta sam bio u Istambulu, i drugim gradovima – primorskim pre svega – Kušadasiju, Marmarisu. Turci su majstori broj jedan posebno za slatkiše, kolače, torte. Osim toga Turska je kada su cene u pitanju najprihvaljivija za nas, za razliku od nekih evropskih zemalja.

– U Jordanu mi se desila jedna čudna situacija sa hranom. Pošto se sve poslužuje po principu švedskog stola, ja sam uzeo nešto za šta sam verovao da je pire krompir, i bio zgrožen kada sam probao. Svi su se smejali za stolom na moj izraz lica kada sam to probao jer je bio humus, koji baš i ne volim.

– Upoznavanje loklanih običaja i kulture drugih ljudi je nešto što oplemenjuje čoveka. Posle svakog tog putovanja ja se vratim ispunjen duhovno. To bogatstvo niko ne može da vam oduzme. Putovanja su nešto što niko ne može da vam oduzme. Ja kada sam nešto tužan, ili pomislim da sam u depresiji, ja u folderu na računaru pogledam slike sa svojih putovanja i uvek se oraspoložim.

Šta ste naučili na putovanjima?

– Naučio sam mnogo o istoriji, o međusobnom poštovanju, i mislim da bi svi ljudi trebalo malo više da putuju, imali bismo više tolerancije, razumevanja jedni za druge. Putujući sam shvatio i da se dosta stvari promenilo, najpre ljudi su se promenili – naš mentalitet se promenio. Pre jedno deset godina prilikom polaska na jedno putovanje avion nam je bio otkazan – ljudi su prosto bili takvog mentaliteta da su ostali na aerodromu – igrali su karte, pričali viceve, anegdote iz realnog života. Prošle godine kada sam putovao u Havanu desila mi se slična situacija gde se otkazao let zbog nekog nevremena. Ljudi su bili ogorčeni pa su bukvalno histerisali – što nismo krenuli pre a što ovo što ono…Nekako su mnogi postali previše razmaženi, i promenili su se dosta u odnosu na vreme od pre deset godina. Tada su se ljudi družili, razmenjivali brojeve telefona, a danas je sve manje druženja, ne razmenjuju se kontakti, brzo završavaju putovanja…

– Za mene je sreća i jedno veliko bogatstvo od putovanja što sam upoznao dosta jako divnih ljudi, sa dosta njih sam ostao u kontaktu, mnogi su mi postali prijatelji, i ja njima. Imam prijatelje u celoj Srbiji od Subotice do Vranja. Imam ljude kod kojih mogu da odem na kafu i oni često dolaze kod mene, mogu i da prenoće. Ja recimo u Guču idem kod prijatelja koje sam upoznao na putovanju, a oni dođu u Novi Sad kad je Exit.