„Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, država sa Božjim blagoslovom. Neka se svaki vrati Bogu i sebi; neka niko ne bude van Boga i van sebe, da ga ne bi poklopila jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom. Neka se svak, ko je srpski rodoljub, pašti da zadobije Carstvo Nebesko, kojim se jedino može održati carstvo zemaljsko na duže vreme“.

Za moštima ovoga Svetog i mudrug Srbina, najvećega posle Svetog Save, koji je u Carstvu Nebeskom dočekao i na svoje grudi privio dušice nevino postradale dečice iz Osnovne Škole “Vladislav Ribnikar“, krenuće na Spasovdan izmireni narod srpski, ujedinjen u molitvi i ljubavi, čije stanište je Crkva Božija, koja je kod nas, Srba, uvek delala u saglasju sa njenom državom, dok god se ona držala istine i pravde Božije i dok god nije gazila zakon Božiji.

Ugledni srpski sveštenik protojerej Nenad Stojšić, zbog svega navedenog, osetio je pastirsku zabrinutost i dužnost, zadržavajući se u okvirima svojeg staranja za spasenje svoje pastve, kao i naše šire narodne zajednice, koja i jeste Crkva Božija, da strogo se držeći van okvira dnevne i stranačke politike, iznese svoj stav i molbu da se preduzmu neophodni koraci, koji će nas povesti putem sabornosti i zaceljenja dubokih rana, koje su nedavni događaji samo produbili i koje sada zjape otvorene, izložene infekciji i daljem procesu truljenja i odumiranja nacionalnog tkiva. Zato otac Stojšić smatra da su nam potrebni odlučni potezi i rezolutni raskid sa ponašanjima i praksama na svim stranama političkog spektra, koje nas samo dublje vode u neslogu i pogibelj.

Bog na nas ne pušta iskušenja veća od onih, koja smo u stanju da podnesemo i savladamo. Srpski narod je narod, čiji je najveći pesnik pevao:

“Ja sam proša sito i rešeto ovaj grdni svijet ispito, otrovi mu čašu iskapio, poznao se s grkijem životom. Sve što biva i što može biti, meni ništa nije nepoznato; što god dođe ja sam mu naredan. Zla pod nebom što su svakolika čovjeku su prćija na zemlju“. Narod takve etike i estetike, sposoban je da podnese i izdrži i ovakva iskušenja, ali samo u duhu sabornosti, nacionalne odgovornosti i mužastvene hrabrosti. To je ono što nam je i danas potrebno, smatra prota Stojšić.

​U tom smislu, osnovni moralni čin bio bi da sadašnji predsednik Vlade, gospođica Ana Brnabić, preuzme svoj deo odgovornosti, kao što je to učinio i ministar prosvete gospodin Branko Ružić, a predsednik Vučić bi, u tom slučaju, mandat mogao i trebao, po hijerarhijskom principu i bez previše političkih trzavica, da poveri dosadašnjem ministru odbrane i prvom podpredsedniku Vlade, gospodinu Milošu Vučeviću.

​Sveštenik Stojšić izražava nadu i moli predsednika Vučića da načini ovakav korak, koji bi vodio ka smirivanju prilika i konsolidaciji vlasti, u vremenima, kada je stabilnost našeg društva ozbiljno uzdrmana, što za kormilom Vlade zahteva odanog čoveka, čoveka svetosavskog duha, porodičnog i istinski pravoslavnog Srbina. Čoveka, koji se odlikuje širinom obrazovanja, iskusnog, trpeljivog, marljivog i kulturnog – dakle, baš onakvog kakva ova turbulentna vremena zahtevaju. Gospodin Vučević bi u Vladu uneo dovoljnu dozu svetosavskog duha, bez primesa neprimerene klerikalizacije i bez narušavanja principa sekularne države, tj. držeći se, za Srbiju najprirodnijeg, koncepta, koji podrazumeva odvojenost Crkve i Države, ali ne i njihovu suprotstavljenost, već sinergiju, kao dobrovoljnu saradnju na dobrobit naroda.

​Otac Stojšić je uveren da će samo tako, predsednik Vučić biti siguran da će ogromna većina, čestitog i bogoljubivog naroda srpskog nastaviti da pruža poverenje njegovoj viziji razvijene, stabilne i jake Srbije. Sve drugo će stvarati realnu opasnost od postepenog gubitka poverenja i otvaranja vrata za različite mešetare, koji bi kroz njih mogli da ubace ugarak i izazovu požar u našoj zemlji sada, kad je tek počela da se navikava na život bez konstantne ratne psihoze i stalne brige za najosnovniju egzistenciju – zaključuje sveštenik Nenad Stojšić.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA